Za početak, nešto o istoriji Velesove knjige

Velesova knjiga je jedan od najvaznijih spisa starih Slovena. To niko ne moze osporiti. Kada procitamo Velesovu knjigu, mozemo dobiti veoma verniju sliku o zivotu nasih predaka nego sto bi nam to rekli neki moderni istoricari koji ni manje ni vise nego nekakvim svojim izjavama osporavaju Slovene kao narod. Kada procitamo Velesovu knjigu, dobicemo odgovor na mnoga pitanja koja smo se svi pitali, ali nazalost nismo imali koga da pitamo. Medjutim, nasi preci su predosetili da ce do toga doci te su nam ostavili dokument neiscrpne vaznosti. Velesova knjiga pisana je posebnim pismom, veoma slicnim nordijskim runama. Mnogi tvrde da je to pismo nastalo ukrstanjem nordijskih runa i izvornog slovenskog pisma. Pisana je na dascicama, sto samo pokazuje privrzenost prirodi.
Knjiga je otkrivena 1919. u jednom zamku u Ukrajini. Naime, pukovnik vojske carkse Rusije je pred kraj rata zatrazio sigurno mesto te mu je dat pomenuti zamak. Zamak je vecinom bio u neredu, ali se u njemu krilo neizmerno blago napisano na brezovim dascicama.
Istorija Velesove knjige data je cak u predgovoru mog izdanja.

Bila je pozna jesen 1919. godine. Građanski rat u Rusiji još je trajao, ali se već nazirao poraz belih. Pukovnik carske ruske vojske Fjodor Arturovič Izenbek (1890. St. Petersburg, - 1941. Brisel), tražeći sigurno sklonište obreo se na imanju Kurakinovih u Ukrajini. u predivnom dvorcu naišao je na pustoš. Domaćini su bili mučeni, pa ubijeni, sve vredno je opljačkano, unutrašnjost demolirana. Tumarajući nekada prebogato opremljenim prostorijama i pokušavajući da sebe ubedi da je sve što vidi samo deo ružnog sna, u uglu jedne sobe, kraj gomile knjiga, pukovnik Izenbek je primetio nekoliko razbacanih daščica. Krenuo je na tu stranu više radi knjiga... Bili su to, ispostaviće se kasnije, koraci koji će ući u istoriju.